ИВАН БЕКЈАРЕВ И ФЕСТИВАЛ МОНОДРАМЕ И ПАНТОМИМЕ

Глумац и глумачки педагог Иван Бекјарев велики део својих позоришних послова посветио је Фестивалу монодраме и пантомиме, понајпре као глумац, а потом као дугогодишњи селектор за монодраму и уметнички директор.

Први пут је као глумац наступио у фестивалском пројекту „Одбрана Пере Тодоровића“ где је био адаптатор, редитељ и глумац, 1980. године на VIII фестивалу монодраме и пантомиме. Представа је била заснована на  мемоарима новинара Пере Тодоровића и доносила је слику политичких прилика у Србији осамдесетих година 19. века, у време владавине краља Милана Обреновића. Представа је играна много пута, а снимљена је за Драмски програм Телевизије Београд и приказана исте године.

Други пут појавио се као глумац у представи „Шумски грађанин“ начињеној према приповеци Моме Димића. Сарадник на драматизацији писцу Димићу био је Иван Бекјарев, а режију је потписао Александар Ђорђевић. Улога неприлагођеног човека Бабија Пупушке донела је Ивану Бекјареву Златну колајну публике на XI фестивалу монодраме и пантомиме 1983. године.

Најзад, трећи пут као глумац монодрамиста појавио се у делу књижевника Видосава Стевановића „Вук други пут међу вуковцима“; сарадник-консултант глумцу и редитељу Ивану Бекјареву био је проф. др Бранивој Ђорђевић. Представа је изведена на XV фестивалу монодраме и пантомиме 1988. године.

Као што је познато, Фестивал монодраме и пантомиме био је угашен у периоду од 1993. до 1996. године; разлоге томе прекиду ваља тражити у свеопштој политичкој, друштвеној и економској ситуацији у Србији, као и у чињеници да је Сцена у Земуну Народног позоришта, где се иначе одржавао Фестивал, добила новог власника, чиме је ускраћен не само простор за извођење програма, већ и радни простор потребан за несметан рад служби Фестивала.

Група театарских ентузијаста покренула је 1996. године иницијативу да се Фестивал обнови. Тој групи су припадали Борислав Балаћ, Иван Бекјарев, Љиљана Благојевић, Ивица Клеменц и Радомир Путник. Тадашње политичко руководство града Земуна прихватило је предлог за обнову Фестивала и именовало Ивана Бекјарева за селектора.

Иван Бекјарев обављао је функцију селектора за монодраму као и уметничког директора од 1996. до 2010. године. То су године пуног успона Фестивала, његове широке међунаредне афирмације, а на уметничком плану изоштравањем критеријума, с једне, и подршком младим глумцима да се опробају у тешкој сценској дисциплини, с друге стране. Као уметнички директор, Иван Бекјарев дао је велики допринос одавању јавог признања истакнутим драмским уметницима поводом њихових јубилеја – Бранки Веселиновић, Ради Ђуричин и Предрагу Тасовцу. Самом Ивану Бекјареву Фестивал монодраме и пантомиме приредио је свечаност поводом обележавања 40 година уметничког рада 2004. године, не само пригодним признањем, већ и приликом да као лауреат отовори XXIX фестивал монодраме и пантомиме.

Дугогодишњи селекторски рад на одабирању монодрамских представа, код Ивана Бекјарева био је не само практичан посао гледања и оцењивања представа, већ га је подстакао на теоријско промишљање разноврсних питања и дилема које пред ствараоца – глумца, поставља играње монодраме. Отуда је имао потребу да разложно и аналитички испита све чиниоце који творе, утичу али и омогућавају истраживачки рад глумца на монодрами, па је као резултат његовог теоријског промишљања глуме настала мала студија „Есеј о монодрамисти“ која је награђена на конкурсу Културног центра Пожаревац у оквиру обележавања дана Миливоја Живановића 2008. године и објављена у зборнику посебних радова посвећених глумачкој уметности.

Захваљујући великој радној енергији, чврсто изграђеним критеријумима и јасно одређеном физиономијом Фестивала, земунска смотра монодрамских  остварења имала је у делатности Ивана Бекјарева велики и значајан ослонац и остварила високе уметничке домете. Може се са сигурношћу закључити да је Иван Бекјарев у одређеном временском периоду дао Фестивалу монодраме и пантомиме огроман стваралачки допринос и тиме обележио његов уметнички садржај.

Радомир Путник