У ово време силиконских уметница и уметника, позоришна уметност постаје све тежа. Разноразним задругама навикавамо широки аудиторијум да тај делић мозга који употребљавамо што више умртвимо и да већину људи претворимо у зомбије који без икаквог размишљања и без било каквих емоција немо посматрају неку силиконску уметницу, која ослобођена суштине гласно и наметњиво језди кроз наш јавни простор. Нажалост мали број људи заиста свесно успева да се отргне од тога и да својим правим талентом привуче што већи број људи, који опет једино заједно покушају да пригрле праве заљубљенике у позоришну уметност. Наш Фестивал монодраме и пантомиме са великим задовољством нуди јавности овогодишњу уметничку селекцију, која је конципирана око теме личног истраживања и преиспитивања.
Првакиња Новосадског позоришта Марија Меденица покушаће да нам покаже шта све једна млада глумица мора да прође и са каквим захтевима се сусреће да би радила оно што највише воли - да глуми. Срећан је народ коме се догоди сликарка хуманиста, родољуб каква је била Надежда Петровић. Глумица Народног позоришта из Београда Вања Милачић у сарадњи са градским позориштем из Чачка, доноси нам Надеждину преписку са родитељима, сeстрама, пријатељима а нарочито са Мештровићем и дирљиво сведочи о емотивним и људским недоумицама ове чудесне хероине, толико важне и блиставе у колективном сећању српског народа.
Из Сплита нам долази Ивана Ђове Жупа са монодрамом Ја сам дама. Она говори о положају жена, о улози мајке, о улози пословне жене, о улози потрошеног и неважно заборављеног као што је живот једне домаћице. Комад је испричан кроз плашт сарказма и бритке црнохуморне комедије. Ненад Јездић, који нам из угла једног простодушног човека сељака и борца говори о страдању српског народа и о преласку преко Абаније и Великом рату. А Данко Пoповић каже: „Када избије рат, држава даје топове, газде и богати људи волове, а сиротиња даје синове. Када рат прође, држава врати топове, богатима се врате волови, а сиротиња тражи гробове“.
Милутин Остојић отвара низ питања у којима дочарава бесмисао рата.
Милутин је у свима нама пробудио храброст, племенитост, витештво и чојство и свако од нас има део Милутина у себи. Пантомимичаре ове године представљају Абдерахман Шериф из Туниса са класичном кловновском пантомимом, из Јерменије и Јеревана, из Државног пантомимског театра нам долази Наира Едигарјан а Србију представља наша Исидора Станишић, која нам потврђује чињеницу да код нас пантомима има будућност. Она кроз свој покрет комуницира са публиком на различите начине кроз апстрактну плесну форму.
У овом, важно је додатно нагласити, изузетно битном геополитичком тренутку када поново као некада не тако давно не знамо шта нам доноси сутра, уметност се дрзнула да планира, да гледа месецима унапред и креира и смишља, договара извођења представа која ће пратити бројна публика. Велике недоумице доносе велика питања, а праве одговоре тражимо у себи, кроз сопствени покрет, сопствену реч, сопствену монодраму која нема краја. Добродошли на 47. Фестивал монодраме и пантомиме!
Предраг Милетић Селектор